„Смејати се често и много,

Задобити поштовање паметних људи и љубав деце,

Зарадити поштовање искрених критичара

И издржати издају лажних пријатеља.

Уживати у лепоти,

Налазити најбоље у другима,

Учинити свет бар мало бољим- било да се ради о здравом детету,

Лепој башти или промени на боље у друштву,

Знати да је бар неко лакше дисао јер си ти живео.

То је успех! „

 

Ралф Валдо Емерсон

 

            Од мноштва стихова, прича, романа и драма које смо ми, студенти енглеског језика и књижевности, били у обавези прво да прочитамо, а потом и разумемо, тумачимо и по сопственој вољи запамтимо или заборавимо одмах по положеном испиту, изабрала сам да цитирам баш ове речи којима бих да започнем  сопствено виђење и филозофију живота и рада у школи.

 

Зашто?

 

              Иако предајем страни језик у основној школи и од мене се очекује да пре свега испуним  циљеве и исходе наставе предвиђене планом и програмом, ипак сам мишљења да је горе поменути песник био у праву када је поред осталог рекао и да „нико од нас није само професор, инжењер или човек, јер смо сви ми по мало од свега“,  а  ако јесмо и трудимо се да свакодневно надограђујемо сопствени дух и личност, онда ћемо свакако много лакше успети да увек будемо своји и аутентични, што је један од предуслова уколико желимо да постанемо и останемо добри наставници.

 

            Али, да кренем од почетка...  Сви смо ми (моје колеге и ја) на часовима методике наставе на  факултету сањали и били убеђени да ћемо једнога дана играти главну улогу  у сопственој режији „ Друштва мртвих песника“. Ја свој филм и даље режирам, а сценарио дорађујем годинама: избацујем монологе, а убацујем дијалоге, временом све већу предност дајем: аргументованим расправама, сопственом ћутању када оно служи сврси и подстреку, иницијативама деце која покушавају критички да мисле, новим идејама у складу са развојем модерног друштва и интернета, мноштву информација које је неопходно добро и пажљиво селектовати како би се деца заштитила од садржаја који негативно утичу на њихов психички развој.

 

              Поред осталог, свакодневно се трудим и да  текст за своју улогу прилагодим саиграчима, да у мом филму не буде статиста, да се свако осети јунаком. Јер, верујем у оно што објашњавајући термин „ на пола пута до месеца“, у својој филозофији наводи Олдоуз Хаксли, а што је било познато и древним Абориџинима пре више хиљада година: „Без обзира на то ко смо, свако од нас може доживети тренутак у коме  ће заиста  постићи  свој максимум и бар тада, на кратко, схватити  своје место у свемиру“.

 

           Срећом, на мој лични и професионлни развој нису утицали само филмови и писана реч јер сам пре свега као узоре имала особе које су у свом послу предавача биле утеловљење свега онога што су нама покушале да пренесу.

И управо вођена примерима ових великих људи, професора и педагога , трудим се да своје позитивно искуство пренесем на генерације које одрастају у нашој школи, а које из ње излазе не само као бивши ученици већ пре свега као будући људи.

 

         Стога, пошто подучавање и васпитање деце сматрам обликом уметности а за сваку уметност је неопходно имати пре свега идеју па онда и : папир, оловку, боје, длета, могла бих да завршим констатацијом да је моја идеја створити од детета човека , највећег и најбољег могућег, моје сликарско платно је свако дете са свим својим различитостима, а моје боје су речи и идеја Виктора Франкла који је на једном од својих предавања у Америци рекао:

 

               „ Једини релан поглед човека на живот је наћи сврху и смисао постојања. У својим старим годинама, седе косе, почео сам да узимам часове летења. И знате ли шта ми је рекао мој инструктор? Рекао ми је да ако полетим са једног места и желим да слетим на друго, тачно одређено место и притом летим право, сметаће ми бочни ветар и срушићу  се пре него што слетим. Међутим, ако се попнем на већу висину , доста изнад правца којим сам кренуо, слетећу тачно тамо где сам и планирао. Исто важи и за људе! Ако човека узмемо онаквим какав јесте и према њему се тако опходимо, учинићемо да буде лошији од својих могућности, али ако смо идеалисти, ако га својим ставом убедимо да вреди више и, као у авиону, попнемо га у својим очима у висину, онда ћемо од њега створити баш оно што он и може да буде. Зато је на нама да будемо иделаисти и да помогнемо човеку да оставри свој максимум уместо да дозволимо да га бочни ветар сруши пре слетања.“